LOVAS OBJASNJENJE

U OVOM OBJAŠNJENJU DOGAĐAJA VEZANIH ZA LOVAS STAVIĆEMO AKCENAT NA PRVOOPTUŽENOG LJUBANA DEVETAKA U KOJEM JASNO MOŽETE DA VIDITE POZADINU JOŠ JEDNOG U NIZU ISKONSTRUISANOG ZLOČINA NA PROSTORIMA EX JUGOSLAVIJE!

 

ZAMISLITE IRONIJU , LJUBANA DEVETAKA SVI SU OKARAKTERISALI KAO ”ALFA I OMEGA” VOĐU ”SAMOZVANOG KOMANDANTA ”U LOVASU, I PORED ČINJENICE DA JE U LOVASU BILA PRISUTNA JNA I KAO TAKVA JE IMALA APSOLUTNU VLAST I NIKAKAV LJUBAN DEVETAK NIJE MOGAO BITI IZNAD TOGA NITI JE MOGAO IKOME DA KOMANDUJE!  

 

EMISIJA GOLI ŽIVOT ”SUDBINA PORODICE DEVETAK”- GOST - MARICA DEVETAK SUPRUGA LJUBANA DEVETAKA- 26.09.2013.GODINE 

 

                                             

 

                           

”Tvrdnja tužilaštva da je Ljuban Devetak samovlasno uspostavio nekakvu novu vlast, civilno – vojnog karaktera, zauzećem nepostojeće uloge komandanta sela, predstavlja pravni I logički nonsens. Kome je to Ljuban Devetak komandovao I kakvu je oružanu silu predvodio, to je verovatno jedino poznato Tužilaštvu za ratne zločine.“

            ( Citat iz završne reči branioca okr.Ljubana Devetaka advokata Milorada Konstantinovića )

 

SRAMNA PRESUDA ZA NEPOSTOJEĆE MINSKO POLJE U LOVASU ! 

  

 

     

Završna reč branioca okr. Ljubana Devetaka advokata Milorada Konstantinovića

 

Mom branjeniku je optužnicom Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu, stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva, iz člana 142 stav 1 KZJ u saizvršilaštvu.

 

Ja bih pre svega želeo da istaknem odredjene kontradiktornosti i nelogičnosti u samoj optužnici koje dovode u pitanje, kako postojanje krivičnog dela koje se mom branjeniku stavlja na teret, tako i funkcionalnu nadležnost ovog odeljenja Višeg suda u Beogradu. Naime, u optužnici se navodi da je Ljuban Devetak  vršio radnje krivičnog dela u svojstvu samoproglašenog komadanta sela Lovas i direktora Zemljoradničke zadruge, sa neograničenim vojnim i civilnim ovlašćenjima. Optužnica je dakle nejasna po pitanju mog branjenika, odnosno po pitanju njegovog pripadništva bilo kakvoj oružanoj formaciji. Ukoliko moj branjenik nije bio pripadnik Jugoslovenske narodne armije, MUP-a, Teritorijalne odbrane ili neke paravojne formacije, a iz optužnice se to ne može zaključiti, onda on kao civil nije ni mogao izvršiti krivično delo koje mu se stavlja na teret, već bi se eventualno moglo govoriti o nekim drugim krivičnim delima.

 

Očigledno je da nema dokaza da je Ljuban Devetak bio, ni komandant, ni pripadnik bilo kakve oružane formacije, pa se u optužnici on pokušava nekakvom pravnom akrobatikom on proizvesti u osobu, kojoj je uspelo nešto što nije pošlo za rukom ni jednoj vlasti na teritorijama bivše SFRJ, da istovremeno komanduje svim institucijama Vojske, lokalnom policijom, Teritorijalnom odbranom, pa čak I paravojnim formacijama kao što su “Beli orlovi” i “Dušan Silni”. Iz navoda optužnice o ulozi I moći Ljubana Devetaka, može se pretpostaviti da je njegov autoritet bio toliki da je on imao odlučujući uticaj i na strane posmatrače iz misija OEPS-a i Crvenog krsta, koji su tada dolazili u selo Lovas, verovatno da upravo njega pitaju šta se dešava u selu, a da pri tom ne komuniciraju ni sa kim iz JNA.

 

Ako je verovati navodima optužnice, direktor poljoprivredne zadruge Lovas, nakon što je od hrvatskih paravojnih formacija preuzeo vlast u selu, uspostavio je apsolutnu vladavinu u Lovasu, stavljajući pod svoju kontrolu jedinice JNA i svih ostalih formacija koje sam već nabrojao, a vrhunac njegove vladavine je da je imao i svoje lične robove koje iskorišćava za svoje lično bogaćenje.

 

Ovaj karikaturalni prikaz optuženog Ljubana Devetaka kao nekakvog apsolutiste iz 18. veka, se nažalost danas kroz optužnicu pokušava prikazati kao realnost.

 

U uvodnom delu svoje završne reči, tužilaštvo ističe kako se od proleća 1991. Godine, pa do kraja te godine, u Republici Hrvatskoj, tada jednoj od federalnih članica, formalno još uvek u sastavu SFRJ, odvijao oružani sukob izmedju JNA i oružanih formacija u njenom sastavu i pod njenom kontrolom, sa jedne strane, I sa druge organizovanih oružanih formacija Zbora narodne garde I MUP-a Republike Hrvatske. Podvlačim da se odbrana u potpunosti slaže sa konstatacijom tužilaštva da su sve oružane formacije na strani JNA, bile ili u njenom sastavu ili pod njenom kontrolom, I da nikakvog prostora za delovanje van tog sistema niti je bilo niti je moglo biti.

 

Tužilaštvo za ratne zločine u svojoj završnoj reči takodje navodi kako su se u novonastaloj situaciji, zatečene snage Teritorijalne odbrane I Milicije u Tovarniku oružano suprotstavile snagama JNA, pa su sa jedinicama JNA u napadu na Lovas sadejstvovale snage novoformirane stanice Milicije I TO Tovarnik, kao formacije SAO Slavonije Baranje I Zapadnog Srema. Postavlja se pitanje, ko je naoružao te snage? Ko im je dao zadatke? Ko je komandovao? Ko Im je davao obaveštajne podatke? Ko im je obezbedio sva neophodna sredstva I mehanizaciju? Ko je zaista imao vlast I najveći autoritet na tim prostorima? Verovatno Ljuban Devetak.

 

Tužilaštvo za ratne zločine u potpunosti zanemaruje činjenicu da je SFRJ 1991. godine bila država, koja je imala svoj Ustav i Zakone, koji su veoma precizno utvrdjivali kako nadležnosti, tako i obaveze svih institucija i pojedinaca, u slučajevima proglašenja ratnog ili vanrednog stanja, u kome pojedinac nije imao apsolutno nikakvih mogućnosti da samostalno deluje, niti da se organizuje, van tog sistema, a da ne bude sprečen I sankcionisan.

 

Jasno je da na teritoriji Republike Hrvatske gde je u to vreme bilo proglašeno ratno stanje nikakav direktor Poljoprivredne zadruge ma kakvim imenom ga mi krstili, “komandant”, “alfa i omega” “gospodar života i smrti” ili “bog I batina”, nije mogao nikome iz sastava JNA ili pod kontrolom JNA ništa naredjivati, kako je to opisano u optužnici, Napominjem da se radi o teritoriji na kojoj su se dešavale velike vojne operacije u sklopu akcije zauzimanja Vukovara, odnosno takozvane “Vukovarske operacije”. Dakle ambijent i okruženje u kojima se nalazilo selo Lovas u tom trenutku je bilo takvo, da nisu bile moguće izolovane akcije bilo kakvih samozvanih komandanata ili drugih pojedinaca. Sve što se dešavalo na tim teritorijama, gde su se odvijale velike i složene vojne aktivnosti, bilo je pod budnim okom kako domaćih, tako i medjunarodnih faktora.

 

Neverovatno je da se u takvim okolnostima pojavio čovek u selu Lovas, koji je rešio da promeni tok istorije i da baš na dan pregovora u Hagu, između bivše SFRJ i Republike Hrvatske, koji su bili zakazani od strane međunarodnih faktora u sklopu rešavanja sveobuhvatne političke situaciju u bivšoj SFRJ, taj čovek odluči da pošalje 50-tak ljudi iz Lovasa na minsko polje. Slične scenarije videli smo na brojnim drugim mestima tokom ratova u bivšoj SFRJ, gde su se navodno samo iz razloga etničke netrpeljivosti dogadjali bezumni, bespotrebni i neshvatljivi masakri civilnog stanovništva, baš u trenutcima kada su trebale da se donesu neke važne odluke, za budućnost naroda na ovim prostorima.

 

Napori Tužilaštva za ratne zločine da Ljubanu Devetaku pripiše nekakvu polu-božansku ulogu u svim ovim dogadjanjima, a da pritom minimizira odgovornost ljudi koji su jedini imali, I mogli imati kako “de facto”, tako i “de jure” ovlašćenja, pa samim tim I odgovornost, na teritorijama na kojima je bilo proglašeno ratno stanje, prevazilaze čak i granice pravne akrobatike, I prelaze u pravnu fantastiku. Verovatno po principu Ničeove izreke da uz veličinu idu I velike strahote, bilo je potrebno ulogu Ljubana Devetaka uveličati do neverovatnih dimenzija.

 

Istovremeno, Tužilaštvo za ratne zločine iz samo sebi znanih razloga amnestira od odgovornosti neka lica, kao što je to naprimer komandant Druge gardijske brigade, pukovnik Lončar, koji u tom trenutku ne samo da ima sva ovlašćenja koja proističu iz tada važećih zakona, nego I raspolaže sa “de facto” najjačom vojnom silom na terenu, a pod njegovom komandom su se kako to I samo tužilaštvo kaže, nalazile i sve ostale oružane formacije. Za ovakvu njegovu odgovornost u spisima predmeta postoje materijalni dokazi, ali tužilaštvo takve dokaze, ili zanemaruje, ili ih minimizira. Gotovo je neverovatno da je, naredba pukovnika Lončara, za napad na Lovas, koja se kao materijalni dokaz nalazi u spisima ovog predmeta okarakterisana kao, citiram: “nespretno I nepromišljeno u jednom delu formulisana, primera radi, izvršiti čišćenje sela od pripadnika Zbora narodne garde I MUP-a, kao I stanovništva koje je neprijateljski nastrojeno.” Odbrana je saglasna sa zastupnicom oštećenih da izdavanje ovakve naredbe, koja je u suprotnosti sa normama medjunarodnog prava, nije ništa drugo nego izdavanje naredbe za zločin.

 

Sa druge strane, ulogu Ljubana Devetaka kao navodno neprikosnovenog gospodara života I smrti u selu Lovas, tužilaštvo pokušava da dokaže kroz saslušanje svedoka, nakon više od dvadeset godina od tih dešavanja, pri čemu napominjem da mnogi od svedoka nikada nisu ni bili saslušavani pre ovog glavnog pretresa, kako u Republici Srbiji, tako ni u Republici Hrvatskoj.  

 

Naravno, pravo možemo posmatrati na različite načine. Možemo ga posmatrati kao politiku sile, kako to kaže Jering, ili kao podmetanje krivice kako to kaže Rišelje. Džordž Buš stariji, kada su mu postavili pitanje u vezi pritvorenika u zatvoru Gvantanamo, rekao je da je pravo celishodnost, a Sen Žist je rekao da je pravo ubijanje. Ja se nadam da ovo veće, u 21. veku neće dozvoliti da se pravo tumači na neki od ovih načina.

 

Ljuban Devetak je u svojim postupanjima bio ograničen ovlašćenjima koja su proizlazila iz njegove dužnosti, kao direktora Poljoprivredne zadruge u Lovasu, i nije mogao imati nikakva ni “de jure” ni “de facto” ovlašćenja u odnosu na bilo kog pripadnika vojske, lokalne policije, teritorijalne odbrane ili bilo koje druge oružane formacije na tim prostorima. Sve ove formacije su imale svoje komandante I svako je od njih imao tačno odredjenu ulogu I ovlašćenja. Jasno je da u svim ovim dešavanjima postoji samo jedan komandni lanac, a da se ovde sudi ljudima koji su bili na repu dogadjaja, pa se nekima od njih pokušavaju prišiti ovlašćenja I odgovornosti onih koji nisu obuhvaćeni ovom optužnicom a morali su biti. Tvrdnja tužilaštva da je Ljuban Devetak samovlasno uspostavio nekakvu novu vlast, civilno – vojnog karaktera, zauzećem nepostojeće uloge komandanta sela, predstavlja pravni I logički nonsens. Kome je to Ljuban Devetak komandovao I kakvu je oružanu silu predvodio, to je verovatno jedino poznato Tužilaštvu za ratne zločine.

 

 

Jedna kineska poslovica kaže: “Ko traži istinu, mora znati da je podnese”. Ovakvim selektivnim pristupom Tužilaštvo za ratne zločine je u startu obogaljilo ovaj krivični postupak, I onemogućilo ovo veće da utvrdi pravu istinu o dešavanjima u Lovasu. Naime, istina je celina. Ili je znate celu, ili ne znate ništa. Onaj ko zna samo neke segmente istine, jedino može imati iskrivljenu I pogrešnu sliku o njoj. To je krucijalna slabost ove optužnice. Ovakva optužnica ne može predstavljati zakonsku osnovu za pravilno i zakonito presudjivanje u ovoj ozbiljnoj, složenoj i kompleksnoj krivično-pravnoj stvari.

 

Odbrana Ljubana Devetaka ne osporava objektivni aspekt zločina učinjenih prema stanovnicima hrvatske nacionalnosti u selu Lovas, ali osporava personalni aspekt tih zločina i osporava svaku mogućnost da je optuženi Ljuban Devetak učestvovao u tim zločinima, a pogotovo da je mogao imati bilo kakvu komandnu ulogu i izdavati naredjenja pripadnicima bilo koje oružane formacije koja se nalazila u selu Lovas.

 

Meni je žao što sam u ovom krivičnom postupku faktički bio onemogućen da iznesem dokazne predloge jer smatram da postoji čitav niz materijalnih dokaza koji nisu izvedeni u ovom predmetu a morali su biti. U nekim postupcima koji su vodjeni pred haškim tribunalom čitani su pismeni dokazi koji se odnose upravo na dogadjanja u Lovasu. Ja sam sticajem okolnosti došao do nekih od tih dokaza i smatram da će utvrdjivanje materijalne istine bez toga biti veoma teško. Postavlja se pitanje, da li isti uzroci uvek proizvode iste posledice? Da li će ovo veće na osnovu dokaza koji su ovde izvedeni utvrditi isto činjenično stanje koje je utvrdio haški tribunal u nekim drugim postupcima.

 

Ovaj krivični postupak traje pet godina i isto toliko vremena provedeno je u saslušanju svedoka, čitanju brojnih izjava nikada saslušanih svedoka pred organima Republike Srbije, a sve sa jedinim ciljem, da se istina o Lovasu utvrdi i uloga ovde okrivljenog do kraja rasvetli. Medjutim, ovaj postupak je krasio kvantitet a ne kvalitet saslušanih svedoka. Svepristuno je bilo kolektivno sećanje koje se čuva u novinskim izdanjima kakva je Krvava istina koja 20 godina piše o tome “ko je ko u Lovasu” posle 10.10.1991. godine, ubacivanjem prigodnih floskula “alfa i omega” koja se prvi put čula 2003. godine u Hagu, kao drugo ime za prvookrivljenog, a onda je preuzeta i iskorišćena u svedočenjima mnogih svedoka, koji prvookrivljenog u kritičnom periodu nisu ni sreli. Na ulogu okrivljenog bitno su uticali I retki izveštaji u medijima o ovom postupku, koji nisu prenosili ništa drugo osim imena okrivljenih I kakvu im je ulogu tužilaštvo dalo, taman dovoljno da svedok ima šta da kaže kada dođe pred sud.

 

Sa ovakvim iskazima tužilaštvo je istrajavalo na svojoj optužnici, i taman kad je najavilo preciziranje iste pred kraj prošle godine i kada se možda i rodila nada da će optužnica pred okončanje postupka biti u skladu sa dokazima koji su izvedeni, mi smo za prvookrivljenog dobili ne samo kozmetičke promene, već i nastojanje da se on dovede u vezu sa svim nedelima koja su se u Lovasu desila, ma kako to bilo suprotno zdravoj logici, a posebno izvedenim dokazima. Tužilaštvo se ponašalo kao da ne postoje izvršioci – svedoci za pojedina dela, kao da pripadnici dobrovoljačkih grupa nisu imali jasno označene vođe – svedoke u ovom postupku, kao da takozvani humanitarci nisu mogli da dovode “izbeglice” u oktobru 1991. godine, niti je bilo ko o tome govorio. To su ljudi koji su mogli da dođu u ovaj sud i govore šta god požele, ali kada bi govorili konkretno o pojedinim ubistvima i dovodili ih u vezu sa ljudima koji nisu na ovoj optužnici, pretilo bi im se prijavom za lažno svedočenje!

 

Takodje je indikativno koliki je broj oštećenih, koji nikada nisu dali izjave pred bilo kojim organom Republike Hrvatske ili Srbije, koji su se posle 20 godina od događaja prvi put pojavili sa jedinim ciljem da terete prvookrivljenog,  jer, iako ga u kritičnom periodu nisu ni videli, sigurni su da je odgovoran za sve što se u Lovasu događalo. Činjenica je da iskazi meštana Lovasa, koji su govorili o događajima u periodu koji optužnica obuhvata, očigledno nisu dovoljni da se dokaže I krivica prvookrivljenog, jer da nije tako, verujem da bi Županijski sud u Hrvatskoj koji je postupak protiv prvookrivljenog I drugih lica započeo davne 1993. godine, isti i okončao.

 

Nažalost, okrivljeni često nisu bili ni u prilici da se suoče sa velikim brojem svedoka, jer je sud prestao da poziva svedoke radi svedočenja u sudnici, već je iz nekih razloga, svako bez obzira na zdravstveno stanje, godine i okolnost da li su bili u kontaktu sa bilo kojim okrivljenim u kritičnom periodu, saslušavan putem video veze u ovom postupku. Drugim rečima okrivljenom je konstantno bilo uskraćeno pravo da se sa svedocima suoči, da im se predoči dokumentacija, da se izvrši prepoznavanje.

 

Odbrana smatra da se iz svih izvedenih dokaza u toku ovog sudskog postupka, ne može ni na koji način utvrditi, da su osnovane tvrdnje tužilaštva u odnosu na mog branjenika.

 

Tačka II:

Optužnicom se prvookrivljenom stavlja na teret da je nakon 10.10.1991. godine, sa drugo i trećeokrivljenim samovlasno i faktički uspostavio vlast civilno – vojnog karaktera....

 

Samovlasno i faktički uspostavljena lokalna vlast civilno vojnog karaktera, odnosno konstrukcija „nova lokalna vlasti civilno-vojnog karaktera“ je verovatno termin koji danas postoji samo u ovoj optužnici tužilaštva za ratne zločine. Verovatno je prihvatljiva sa aspekta da se na mala vrata uvodi bitna činjenica da je u Lovasu bila uspostavljena posle 10.10.1991. godine vojna vlast sa prvim oficirom u selu Gradimirom Veljovićem koji je tog dana i stigao u Lovas, sa dve jedinice Lajkovačke i Ljiške čete, takođe stigle istog dana sa jasnim zadacima koje su objasnili njihovi komandiri saslušani na glavnom pretresu i prisutni u selu sve vreme, ali se sa Ljubanom Devetakom nisu čak ni susreli.

 

Nastojao je tužilac i da, pretpostavljamo, neku vojnu ulogu prvookrivljenog pruži kroz način na koji je bio odeven – ključno pitanje upućeno gotovo svim svedocima: da li je Ljuban nosio uniformu? Do kraja je nejasno šta je time tužilac hteo da postigne, budući da je ne mali broj svedoka Hrvatske nacionalnosti govorio o tome da je nosio vojne košulje ili mantile, jer je imao kod kuće, jer je bilo tako sigurnije ili je dobio u selu. Pripadništvo nekoj vojnoj formaciji se ne može dokazati samo time što je neko nosio uniformu, a iz optužnice se ne može videti ni kojoj formaciji bi te uniforme po tužilaštvu trebalo da pripadaju.

 

U svakom slučaju, kako tako, posle mnogo molbi, dopisa i urgencija,  upućenih od strane suda VBA i MO RS, imali smo priliku da kao dokaze izvedemo jedan broj redovnih i vanrednih izveštaja 2.pgmbr iz kojih se nepobitno vidi pod čijom je vlašću teritorija sela Lovas, ko kontroliše i upravlja ovim prostorom.

 

Prema tački 12. Nređenja 2.proleterske gardijske mehanizovane brigade broj 364-1 od 10.10.1991. godine stoji: „TO Valjevo poseda sledeće rejone: sa 1. i 2. četom poseda selo Lovas po oslobođenju sela i uspostavlja civilnu vlast“. Drugim rečima, u selu Lovas od 10.10.1991. godine angažovane su snage 4. operativne zone TO Valjevo sa jasnim zadacima u pogledu vlasti. Stoga na pitanje „vlasti“ u selu mora upravo na taj način i da se odgovara – zašto tužilaštvo pribegava bilo kakvom „de facto“ stanju u kom bi prikazao prvookriljenog kao samoproglašenog komnadanta sela sa neograničenim vojnim i civilnim ovlašćenjima, ukoliko je nesporno da prisustvo snaga 4. operativne zone TO Valjevo nije bilo samo na papiru, već su te jedinice bile aktivne i na prostoru Lovasa. Na kraju krajeva, kada govorimo o Lovasu ne govorimo o višemilionskom gradu u kome je nemoguće uspostaviti kontrolu, već o jednom selu sa nekoliko stotina kuća, u kom je sve vreme koje optužnica obuhvata smešteno više stotina vojnika sa svojim komandirima na čelu jedinica. Dakle, jedinice 2. proleterske gardijske motorizovane brigade su zauzele selo, u njemu i oko njega zaposele položaje i određena mesta u cilju uspostavljanja kontrole nad njim i stvaranja uslova za uspostavljanje civilne vlasti. Ovakve odgovore dao je upravo i vojni veštak u ovom postupku, i ovo veštačenje je nedvosmisleno pokazalo, da ne postoji komandant sela, da to nikako nije vojna funkcija, a i da je zakonski mogla da se uspostavi onda je to moralo biti najstarije vojno lice, te nije zgoreg da podsetimo da se upravo kao komandant mesta potpisivao upravo pukovnik Marko Kovač posle 19.10.1991. godine.

 

Dalje, tužilaštvo tvrdi da je prvookrivljeni imao neograničena civilna i vojna ovlašćenja. Pre svega, smatramo da bilo kakvo ovlašćenje, civilno ili vojno, mora nečim da bude ograničeno; nemoguće je da civilno lice, što prvookrivljeni nesporno jeste bio u tom periodu ima bilo kakva „de facto“, a pogotovo ne „de jure“ ovlašćenja prema vojnim jedinicama 2. pgmbr koje se nalaze u selu Lovas ili delovima tih jedinica.  

 

Da postavimo tužilačku tvrdnju kao pitanje – kome Ljuban Devetak, direktor zadruge sa neograničenim vojnim i civilnim ovlašćenjima, komanduje? Niti jedan svedok iz redova aktivnih ili rezervnih oficira ili vojnika koji je boravio na prostoru Lovasa nije rekao da je bilo kakvo naređenje dobio od Ljubana Devetaka. Dušan Lončar, komandant 2.pgmbr, saslušan u istrazi navodi da je Ljuban Devetak direktor zadruge. On doduše menja svoj iskaz na glavnom pretresu, ..........................., ali smatra da je komandant sela i direktor zadruge isto. Neverovatno za visoko pozicioniranog oficira za JNA da poistovećuje te dve stvari, ali istovremeno i razumljivo da se tako ponaša, jer je to nekako bio manir svih oficira 2.pgmbr koji su saslušavani u ovom postupku.

 

U čemu se ogledaju njegova neograničena vojna ovlašćenja – da li je i da li je mogao da raspoređuje, upućuje ili menja sastav vojnih jedinica u selu – ne.

Da li je naredio bilo kakvu akciju u kojoj je učestvovao makar jedno vojno lice – nije. Radi se o pukoj tužilačkoj tvrdnji kako bi se ovaj okrivljeni po svojoj odgovornosti izdigao iznad svih onih koji su u selu boravili i nastojali da ga „obezbede“, što je izraz koji je često puta korišćen u ovoj sudnici. Da se podsetimo da su se tužilaštvo i odbrana složili u jednom (citat strana 21 optužnice) – napad na selo Lovas i stavljanje pod kontrolu ovog naselja i obližnje teritorije samo je jedna od vojnih operacija JNA na tom području, a koje su se odvijale u sklopu događaja pod poznatim nazivom „Vukovarska operacija“. Protivno je ne samo izvedenim dokazima, već i elementarnim pravilima vojne struke tada važećim, da nakon napada i stavljanja pod kontrolu jednog područja od strane JNA bilo ko samovlasno i faktički uspostavi vlast vojno-civilnog karatkera. Opet naglašavamo da pisani dokazi govore upravo o suprotnom. „Komandovanje svim snagama koje dejstvuju u napadu na naseljeno mesto je objedinjeno i posle zauzimanja naseljenog mesta brigada produžava dejstva u skladu sa predviđenim planom ili postupa po naređenju pretpostavljenog starešine“ (Savezni sekretarijat za NO, 1984).

 

Kome Ljuban Devetak komanduje to samo zna tužilaštvo i niko više.

 

Koja su neograničena ovlašećnja civilnog karaktera? Nesporno, Ljuban Devetak je bio direktor zadruge u selu Lovas, i kao takav, nastojao je da selo oživi i da nastavi sa radom – i u iskazima svedoka, kada govore o tome kako se za sve pitao, najčešće se kao odgovor na konkretno pitanje za šta se pitao dobije odgovor: pa šta treba raditi, ako kome treba nešto, kome treba pomoć. Da li ga to i dalje zadržava u okvirima ovlašćenja direktora zemljoradničke zadruge ili on postaje komandant sa neograničenim civilnim ovlašćenjima.

 

I na kraju, tužilaštvo objedinjuje prvu trojicu okrivljenih te navodi da su isti naređivali pripadnicima TO, milicije i oružane grupe samozvane „Dušan Silni“ koja je ušla u njihov sastav, da se prema civilnom stanovništvu preduzimaju radnje koje predstavljaju okrutno postupanje, mučenje i povredu telesnog integritera.

 

Poštovano veće, nadamo se da je danas jasno da samozvana grupa „Dušan Silni“ od ulaska u selo Lovas, a i pre toga, ima svoje komandire koje sluša, koji su prisutni na sastancima sa predstavnicima vojnih jedinica na sastancima koji su održavani u selu u periodu koji optužnica obuhvata i od kojih su dobijali određene zadatke. Svaki od saslušanih pripadnika znao je da kaže da li pripada Stuparevoj ili Batinoj grupi a koja lica su prisutna u selu, u spisima se nalazi spisak dobrovoljaca „Dušana Silnog“ od 5.10.1991. godine sa potpisom komandanta Milorada Bastaje koji je takođe prisutan sve vreme u selu Lovas iaktivan u dešavanjima u selu, i na kraju, pripadnici te dobrovoljačke grupe, osim onih koji su iz sebi znanih razloga nastojali da okrive prvookrivljenog za sve, ne navode da su od prvookrivljenogdobijali bilo kakva naređenja. Stoga smatramo da su ovakve tvrdnje tužilaštva krajnje neosnovane i nemaju svoje utemeljenje u dokazima koji su izvedeni.

 

Pravo je svakog okrivljenog da se brani na način koji sam izabere, ali je pravo saokrivljenog da potpuno bude upoznat sa svojstvom učesnika u postupku. Do kraja postupka nije ostalo jasno zašto je trinaestookrivljeni posle razgovora sa tužilaštvom, a zatim i četrnaestookrivljeni, dobio mogućnost da bez ikakvog jasnog razloga prvi iznosi odbranu u ovom postupku, najteže optužuje prvookrivljenog i nametne svoje navode kao toliko uverljive i dovoljne da isti budu preneti direktno u optužnicu. Sud može da prihvati ili ne prihvati nečiju odbranu, ali se nadamo da na iskazu dvojice okrivljenih, koje su opovrgnute svedočenjima brojnih svedoka, ne može da zasniva presudu. O ovome će biti više reči u daljem izlaganju, kod naredbodavne uloge prvookrivljenog koju mu tužilaštvo stavlja na teret.

 

Nečovečno postupanje i prisiljavanje na prinudni rad

 

Želeo bih da ukažem na atmosferu koja se mogla prepoznati iz iskaza svedoka, a koja je nastala posle 10.10.1991. godine. U selo su ušle oružane formacije, druga brigada je nastavila sa sprovođenjem zadataka dobijenih u naredbama od 9. i 10. 10. 1991. godine, i logično, i jedino moguće je bilo da se nastoji da se uspostavi kakvo takvo normalno stanje koje će se ogledati kroz normalno funkcionisanje zadruge i rad svih ljudi u selu. Okrivljeni Devetak, kao meštanin i kao direktor zadruge koja je za selo i širi region imala odlučujući značaj i pre i posle rata i na koju su svi meštani bili upućeni, mogao je, kao poznato lice u selu i neko kome mogu da se obrate za eventualne potrebe u selu u sklopu novonastale situacije za meštane da bude neko koga doživljavaju kao glavnog ili važnog, nekog ko može da reši neki problem ili pomogne. U novonastaloj situaciji posle 10.10.1991. godine bilo je potrebno rad zadruge oživeti, obaviti poljske radove, i to je ono čime se okrivljeni bavio, a što i svedoci potvrđuju.

 

Asanacija bojišta jeste vojni zadatak, ali kada oni zakažu i kada niti u jednom izveštaju 2. brigade koja je napad pripremila i organizovala nema ni reči o broju poginulih, ne postoji šema otvaranja vatre po naselju 10.10.1991. godine, nema podataka o utrošku municije i drugih elementarnih podataka, jasno je da nisu posebno zainteresovani niti da izvrše asanaciju terena nakon sprovedene akcije.

 

Šta je bila alternativa prvookrivljenom koji je zatekao takvo stanje nakon 10.10.1991. godine umesto da sa Gradimirom Veljovićem ode kod pk. Lončara i iznese šta su problemi u selu, ukaže na potrebe i zatraži pomoć. Dakle nema nikakvog samovlasnog postupanja, postupanja na svoju ruku ili protivno nečijoj naredbi. Danas mu se na teret stavlja to što su civili sahranjeni u zajedničkoj grobnici - plitko iskopanom kanalu na groblju – poštovano veće kanal je kopao bager koji je dala 2.pgmbr, leševi nisu sakriveni niti se zataškavao broj poginulih, naprotiv, isti su popisani i uvedeni u matične knjige, a što asanacija bojišta nakon napada na Lovas nije sprovedena od strane tadašnje JNA u skladu sa pravilima vojne struke ne može biti odgovornost Ljubana Devetaka. Ovu činjenicu da je komandant 2.pgmbr, kao i najviše vojno lice u t selu u tom trenutku bilo upoznato sa stradanjima meštana i ništa nije preduzelo da se izvrši asanacija terena, već su dali ili bili prisutni kada su date vreće za sahranu, potvrđuju i svedoci  Gradimir Veljović i Dušan Lončar. 

 

Tužilaštvo smatra da je prvookrivljeni odgovoran i za zadržavanje oko 40-ak meštana civila u prostorima Mašinske radionice i kancelarije Zem. Zadruge, nakon toga 10-ak prebačenih u podrum i dvorište Mesne zajednice, a pritom previđe dve jako bitne činjenice – da Ljuban Devetak nije 10.10.1991.godine bio u selu u vreme kada su se civili kretali ka zemljoradničkojzaduzi, i drugu da iz izvedenih dokaza jasno proizilazi ko je ta lica zatvorio i čuvao, kao i da je provera mesnog stanovništva bio nastavak akcije po naređenju komande 2.pgmbr od 09.10.1991. godine. Na kraju, i kada pogledamo neka od svedočenja lica za koja tužilaštvo smatra da su bila zatvorena u prostoru mašinske radionice i zadruge, jasno je da čak ni ne govore o prvookrivljenom Devetaku. Pa tako, svedok Emanuel Filić saslušan na glavnom pretresu 28.9.2009. godine navodi da ga je iz kuće poveo Zoraja, zajedno sa još nekim meštanima, opisuje gde su bili smešteni, da ih niko nije maltretirao, i naglašava da Ljubana prvog dana nije ni video. U vezi tužilačke tvrdnje da je Ljuban imao neograničena ovlašćenja ovaj svedok govori o trenutku pre polaska na polje deteline 18.10.1991. godine: „Da si imao moć možda bi nas pustio sve, a možda te više ne bi bilo“. Svedok Berislav Filić saslušan pred ovim sudom 26.2.2009. godine jasno navodi da ga je do zadruge odveo Milorad Vorkapić, a prvookrivljenog Devetaka nije uopšte video do 17.10.1991. godine. Svedok Pavle Šimunović takođe govori da su njega i Matu Batakovića, do zadruge odveli Dule Grković i Rudić. Ne vidi prvookrivljenog kao nekog ko privodi i zatvara, već naprotiv da je u jednom trnutku poslao kući Ivu Antolovića. Ovaj svedok takođe i na konkretno pitanje o privođenju Mate Mađarevića ne označava prvookrivljenog kao nekog ko je naredio njegovo privođenje. Svedok Mata Mađarević je jedini koji je govorio da je zadržan po naredbi prvookrivljenog, i iako više puta ponavlja Devetak naredio, Devčić priveo, posebno pojašnjava da se nije radilo o posebnom naređenju, već „je pokazao rukom i rekao - preko“. Međutim ovaj svedok daje i jedan svoj utisak na kom gradi čitav svoj iskaz. On govori o prvookrivljenom kao nekom ko sve to radi u rukavicama, on izgleda kao da ga se ništa ne tiče, a ustvari je od njega sve poticalo. Alfa i omega, bog i batina. Ali možda važnije od toga, ovaj svedokgovori da bi on „događanja u desetom mesecu 1991. godine i zaboravio i da ono što je doživeo može biti i zanemarljivo, u odnosu na ono što je doživeo u dvanaestom mesecu iste godine“. Posebno naglašava „ono je bitno“. Takođe zadržan u zemljoradničkoj zadruzi Jakov Peulić govori da u 10. mesecu 1991. godine nikakav kontakt sa Devetakom nije imao, i jasno navodi da ga je u dvorište zadruge doveo Dule Stupar iz Tovarnika, pa stoga ova tužilačka tvrdnja da okrivljeni Devetak ima bilo posredne ili neposredne veze sa zadržavanjem ovih lica u prostorijama mašinske radionice i zemljoradničke zadruge, nema utemeljenja u izvedenim dokazima. S jedne strane, nije nikoga priveo ili zadržao po rečima onih koji su bili zadržani, s druge strane oni koji su privodili meštane (Dule Grković, Dušan Strupar) saslušani kao svedoci u ovom postupku, nisu potvrdili da su bilo kakvo naređenje ili nalog u tom pravcu dobili od prvookrivljenog. Međutim, tu treba ukazati i na svedočenja Slobodana Markovića koji takođe jasno navodi da nikakav kontakt sa prvookrivljenim nije imao, ali i objašnjava da je njemu Stupar bio komandant, kao i da je noć 10. na 11.10.1991. godine upravo proveo u zadruzi i sam objasnio zašto nije dozvoljavao da se ljudi kreću, iako mu to niko nije naredio: „Znači ne mogu da dozvolim da mi se neko šeta nepoznat iza leđa, lepo sam otrvorio vrata i rekao alo ljudi puca se, nemoj niko da izlazi do ujutru, neću da razmišljam.“

 

 

Drugo pitanje koje tužilaštvo vidi kao nečovečno postupanje, a stavlja na teret prvookrivljenom, je pitanje obeležavanja kuća i stanovništva. Obeležavanje kuća belim tkaninama započelo je u ranim jutarnjim časovima 10.10.1991. godine u vreme dok je trajao napad na selo, a nesporno je da u istom prvooktrivljeni nije učestvovao. Naime, iz iskaza mnogih svedoka proizilazi da su ljudi prilikom pregleda kuća na kapijama ili kućama stavljali bela platna što je bio znak da je kuća pregledana i da se ne mora u nju vraćati ponovo, što su potvrdili brojni svedoci. Takođe, ne mali broj svedoka je u vezi sa označavanjem kuća rekao da je to čuo od komšija, a ne od bilo kog okrivljenog, i da to nisu učinili po bilo čijem naređenju ili po naređenju onih koji nisu obuhvaćeni ovom optužnicom. Oznake na odeći, kao i oznake na kućama, nisu predstavljale bilo kakve ponižavajuće niti diskriminatorske mere koje je sprovodio okr. Devetak, već takođe način obeležavanja mesnog stanovništva u osvojenom području, a opet radi razloga bezbednosti samog tog stanovništva. Potvrđeno je iz izjava Grgić Zlatka i Stjepana Marinkovića da je ista ovakva praksa bila i u na primer Tovarniku, presuda Županijskog suda u Vukovaru potvrđuje da je stanovništvo trake oko ruku nosilo i u Sotinu, odnosno da to nije nikakav izum Lovasa radi diskriminacije po nacionalnoj osnovi. Okrivljeni, kao i brojni svedoci iz redova vojske govorili su o „tzv. spektru“ odnosno vezanim platnenim oznakama na odeći koje su značile da lice sa takvom oznakom pripada i može slobodno da se kreće teritorijom na kojoj se nalazi, a koja je pod obezbeđenjem jedinica 2.pgmbr.  i ono što možemo da istaknemo kao najvažnije, budući da tužilaštvo navodi da je Devetak ovo činio posredstvom pripadnika oružanih sastava, nijedan svedok uovom postupku, a za koga je izvesno da je meštanima rekao da na kuću stave belu oznaku, nije potvrdio tužilačku tvrdnju, odnosno da je Devetak bilo kome naredio da svoje kuće obeleži belim tkaninama. 

 

Da nikakvih diskriminatroskih mera do strane prvookrivljenog nije bilo najbolje svedoči činjenica da je nakon preuzimanja poslova direktora zadruge kao svoje najbliže saradnike zaposlio upravo ljude hrvatske nacionalnosti – Rimara, Pempera, Žadanj Franju, u prodavnici su radile jednako žene i srpske i hrvatske nacionalnosti – Kata Lovrić, Danica Vorkapić, Ljubica Balić. Radna obaveza za koju se prvookrivljeni tereti netačna je iz najmanje dva razloga – radna obaveza predviđena je tada važećim zakonima SFRJ, a drugo – u selu gde se stanovništvo mahom bavi poljoprivredom i posle 10.10.1991. godine nastavlja da obavlje te iste poslove za koje dobija naknadu, ne može da se smatra nikakvom radnom obavezom, pogotovu ne ako se za istu dobija naknada. Tužilaštvo kaže „bezvredni bonovi“ – sredstvo plaćanja koje su ravnopravno dobijali i Srbi i Hrvati i za koje su mogli da kupe potrebne namirnice u lokalnoj prodavnici. Možda je tužilaštvo moglo makar kao primer da da šta podrazumeva „najteži fizički rad“, jer ono što smo čuli u sudnici da se radilo bili su redovni poslovi branja jabuka, kukuruza... Odgovor na pitanje da li se jedan rad može smatrati prinudnim dala je i postojeća praksa Haškog tribunala i sudova u regionu koji sude za događaje iz devetesetih godina, i to kroz odgovore na sledeća pitanja – da li je rad bio necelishodan – ne, da li je rad odudarao od redovnog rada kojim su se meštani bavili – ne, da li je rad bio u funkciji čitavog sela, odnosno zajednice, i hrvatskog i srpskog stanovništva – jeste. Da li je bio plaćen – jeste, da li je sredstvo plaćanja bilo uključeno u promet – jeste. Da podsetimo da se radilo o jeseni u jednom slavonskom selu, gde se branje voća, kukuruza i drugi poljski radovi ne mogu smatrati najtežim fizičkim poslovima.  U vezi sa prednjim, bilo je svedoka koji su govorili da im je lakše i sigurnije bilo da idu sa meštanima u polje nego da ostaju kod kuće, žena koje su dostavile medicinske potvrde zbog kojih su imale poštedu od rade, i one koje su govorile da nisu išle da rade iako im je rečeno jer su im deca mala. Šta je još jako važno, niko od meštana ko nije radio nije zbog toga bio sankcionisan na bilo koji način. Takođe, nijednom od saslušanih svedoka koji su bili radno angažovani ništa nažao nije učinio nijedan od ljudi koji je bio u njihovoj pratnji, niti im se desilo bilo šta loše u vezi sa obavljanjem radova, a uloga ljudi koji su bili u pratnji bila je motivisana razlozima bezbednosti, i kao takva se i jedino potvrdila do kraja ovog postupka.

 

Mučenja i povrede telesnog integriteta

 

U vezi sa tačkom II – 2 precizirane optužnice najpre možemo da ukažemo na jednu nepreciznost i paušalnost za vrlo ozbiljne optužbe. Ne može se posle pet godina suđenja najpre dati jedan širok uvod koji prvoj trojici okrivljenih na teret stavlja sve – i psihičko i fizičko nasilje prilikom saslušanja i povredu telesnog integriteta, pa onda ako nije neposredno izvršenje prelazimo na posredno, po naredbi ili odobrenju, od strane oružanih grupa – sve iz diskriminatorskih razloga a u cilju iznuđivanja informacija o navodnom posedovanju oružja, noćnim oružanim provokacijama ili pripadnosti članova njihove rodbine oružanim formacijama protivne strane.

 

Poštovano veće, oružja je u selu bilo među meštanima, što su potvrdili mnogi saslušani svedoci, pronalaženje oružja i minskoeksplozivnih naprava u svojim izveštajima beleži i 46. partizanska brigada Božidara Nikolića koja je na ovaj prostor došla posle 18.10.1991. godine. O broju oružja, organizaciji odbrane sela, seoskim stražama koje su ustrojene mnogo pre oktobra 1991. godine i koje su za cilj imale kontrolu i proveru lica koja se kreću u oblasti Lovasa verovali smo da je suvišno govoriti i da nema nikakvog govora o navodnom posedovanju oružja, kako reče tužilac, već o ozbiljnoj organizovanoj oružanoj grupi, koju krasi podela uloga i ovlašćenja, jasni zadaci u pogledu upotrebe oružja, te duboka koordinacija sa Kriznim štabom Vukovar, i formiranje tzv. 204 Vukovarske satnije. Da ne zaboravimo i činjenicu da je ovo selo odbilo da postigne dogovor sa predstavnicima JNA i preda im naoružanje koje poseduje, septembar 1991. godine, pa je začuđujuća tvrdnja da se radilo o navodnom oružju ili da je nebitno da li je neko pripadnik oružane formacije protivne strane. Kako god, tužilaštvo se opredelilo za najekstremnija mučenja koja je videla na strani opt. Devetaka pa tako se posebno navode slučaj Snežane Krizmanić i Antona Krizmanića.

 

Kada je reč o svedoku Snežani Krizmanić ponovićemo još jednom ono što smo i više puta u toku postupka isticali – nije bilo uslova da se ovaj svedok ispituje na način kako je to sud uradio, nema nijednog dokaza u spisima predmeta da ovaj svedok ne može da dođe u sud i da svoj iskaz, koji bi kroz suočenje sa okrivljenima bio proveren. Šta više, snimak iz sudnice u Republici Hrvatskoj je bio neprirodno roze boje, bez mogućnosti da se ovaj svedok i vidi prilikom davanja iskaza, a samo svedočenje dešava se nakon što je odbrana intervenisala da svedoci dobijaju jasna uputstva od strane predstavnika suda u Hrvatskoj kako da svedoče kada su u pitanju „nezgodna“ pitanja. Tada je sud uspostavio praksu da svedočenjima putem video linka, kada su svedoci sprečeni da dođu u Beograd, prisustvuju i predstavnici našeg suda, međutim, čak ni to u slučaju Snežane Krizmanić nije bio slučaj. Na taj način ovo svedočenje je stavljeno pod ozbiljnu sumnju, tim pre što svedok Snežana Krizmanić, sa saznanjima koje je iznela za vreme saslušanja i koja naš tužilac drži za posebno važna i direktno ih prenosi u optužnicu, za 20 godina od događaja nije dala niti jednu jedinu izjavu. Njena izjava suprotna je i izjavama drugih saslušanih svedoka u pogledu mesta gde je bila smeštena, i vremena kada su se desili događaji o kojima je pričala. Nemože se ignorisati ni činjenica da, po svedočenju ove svedokinje, ona provodi noć u kući prvookrivljenog, bez ikakvog maltretiranja, ispitivanja, u društvu njegove porodice i drugih ljudi i srpske i hrvatske nacionalnosti, čak i u društvu Marina Mađarevića koji je bio ranjen i sklonjen u kuću prvookrivljenog da bi mu se pomoglo. Tvrdnje da je prvookrivljeni naredio da se ona sasluša u kući Ivice Frančiškovića nemaju utemeljenje niti u jednom izvedenom dokazu. S druge strane, njene tvrdnje da ju je Ljuban Devetak ispitivao 17.10.1991. godine ostaju na nivou samo njene tvrdnje, jer kako sama govori on nije bio sam, a nijedan svedok, kome je poznato bilo šta o gledanju sporne kasete, nije potvrdio da je nju Ljuban Devetak bilo kada saslušavao. I na kraju, i po njenim rečima, Devetak je nije ispitivao o bilo čemu što se nalazilo na nekoj kaseti zbog koje je navodno bila privedena, dok, s druge strane, ako sud uzme njene tvrdnje kao istinite, ukazujemo na nepreciznosti optužnice kakve su: kada i kako su stradali Marin i Katarina Balić – za koje svedokinja tvrdi da ih je videla posle 17.10.1991. godine, a tužilaštvo tvrdi da su stradali u prvoj polovini desetog meseca 1991. godine; kada i kako su zaista stradala braća Pavlić ako ih je svedokinja videla posle 17 do 24.10. 1991 godine. Do odgovora na ova pitanja moguće je bilo doći da je sud usvojio predlog odbrane da se izvrši veštačenje kojim će se u skladu sa relevantnom dokumentacijom u spisima predmeta utvrditi uzrok i vreme smrti svakog od poginulog meštana, što smatramo neophodnim ukoliko pogibiju bilo kog meštana Lovasa stavljamo na teret ovom okrivljenom.

 

Drugi svedok koga je prvookrivljeni mučio i povređivao telesni integritet je Anton Krizmanić – ovaj svedok je jedan od primera kako treba teretiti prvu trojicu optuženih po svaku cenu, a kada posustane u pomoć dolazi iskaz dat Haškim istražiteljima koji se interpretira i uvodi u zapisnik sačinjen pred napšim sudom. Poštovano veće, izjave date istražiteljima MKTJ su se pokazale kao nepouzdane i u velikoj meri netačne, veći broj svedoka je rekao da ih nije ni pročitao, ne seća se ni da li ih je potpisao, iste su istrpele više prevoda i vrlo često svedoci pred sudom ne govore ono što su govorili istražiteljima. Dalje, sve ove izjave ne mogu se koristiti kao dokaz u ovom postupku niti se na njima može zasnivati presuda iz sledećih razloga: one same po sebi, bez provere pred sudom nisu dokazi ni pred Haškim tribunalom. Ove izjave nisu istrpele nikakvu sudsku proveru i nisu korišćene kao dokaz u bilo kom postupku pred Haškim tribunalom; izjave su uzimane od strane istražitelja MKTJ koji nemaju obavezu da unose sve što svedok saopšti, već samo ono što može predstavljati materijal za tužilačku građu; često ove izjave podrazumevaju tužilačko shvatanje teme o kojoj se govori, iste trpe dva prevoda, i najčešće nisu pročitane od strane onoga koji je izjavu dao.

 

Tako je i sa svedokom Antonom Krizmanićem. U istrazi 21.9.2007. godine ovaj svedok opisuje ispitivanje od strane prvookrivljenog i na konkretno pitanje sudije odgovara da je prvookrivljeni prema njemu postupao korektno. Za odbranu je ovo najvažnija tačka u slučaju ovog svedoka oštećenog. Ukoliko neko ko je po tužilačkoj tvrdnji preživeo mučenje ili torturu kaže pred sudom da se okrivljeni ponašao korektno, dozvolićete da se tu dalje ne može govoriti o bilo kakvoj radnji okrivljenog koja bi predstavljala najteže krivično delo predvidjeno i domaćim i međunarodnim zakonodavstvom. Još jedna važna okolnost je da niti Snežana Krizmanić niti Anton Krizmanić nisu se pridružili krivičnom gonjenju okrivljenog zbog onoga što je uradio niti su istakli odštetni zahtev. sud bi ovo takođe morao da ceni prilikom odluke o tome da li se u radnjama okrivljenog stiču elementi dela koje mu se stavlja na teret.

 

Ubistva određenih civilnih lica

 

Naređivanje pojedinim pripadnicima oružane grupe Dušan Silni da ubiju određena civilna lica – pre svega jasno je da način na koji tužilac opisuje izdavanje naredbe određenom pripadniku Dušana Silnog Aleksandru Nikolaidisu jasno pokazuje da: ili okrivljeni nije imao naredbodavnu ulogu u odnosu na pripadnike ove grupe, jer se njihova naredba ne izvršava, iako je po tvrdnjama tužilaštva izdaje čak dvojici pripadnika, ili da naredba nije ni izdata. Odbrana smatra da je u pitanju ova druga situacija.

 

Kao što smo naveli, Snežana Krizmanić je upravo bila radi sigurnosti sklonjena u kuću okrivljenog, gde je bilo prilike da joj se učini bilo šta nažao da je okrivljeni takvu nameru i imao. Da je takvu nameru imao i izdao naredbu u tom pravcu bilo kome, ista danas ne bi bila svedok u ovom postupku, jer je kako sama tvrdi, bila čak nedelju dana van svoje kuće, a nakon toga u kući okrivljenog pre odlaska u Pančevo. Biće pre da okrivljeni Nikolaidis čija se odbrana interpretira u optužnici ne govori istinu kada je ovaj svedok u pitanju, a objektivno šta je on govorio ovoj svedokinji nakon što su napustili Lovas je nešto što ostaje u domenu njegovog izbora, a ne istine i dokaza, jer ova svedokinja govori da nikakvu naredbu nije čula, da nije čula da Devetak uopšte bilo šta kome nalaže, on se njoj obraća rečima da ne može da je zaštiti u Lovasu jer je svi traže. Da li bi neko ko za sebe treba da veruje, po tvrdnjama tužioca, da je glavni, da se sluša, da se njegove naredbe poštuju, i koji iz nepoznatih razloga po tvrdnjama trinaestookrivljenog naređuje da se jedna devojka ubije, imao bilo kakav zaštitnički odnos prema toj devojci, zašto bi uopšte boravila radi sigurnosti u njegovoj kući i zašto bi joj uopšte objašnjavao da li može ili ne da je zaštiti. Pa zar samoproglašeni i sa neograničenim ovlašćenjima ne bi ispoljio svoje namere jasno i nedvosmisleno, i da i ovoj svedokinji bude jasno da li je i šta naredio.

 

Nejasno je zašto je tužilaštvo tek tako prihvatilo tvrdnje jednog okrivljenog koje se tiču ove svedokinje, kada je i ona sama u bitnom opovrgnula njegovu odbranu. Njegova odbrana, počev od nekakvog govora i obećanja od strane Devetaka još u Pazovi pre kretanja u Lovas nije potvrđena od strane bilo kog svedoka. Njegove tvrdnje kada je na primer i kako stradao Milorad Vorkapić potpuno su netačne. Tvrdnje da je Stipu Dolačkog vodio kući i davao mu čak i pušku da nosi osporila je njegova supruga Vinka. Tvrdnje u privođenju braće Pavlić osporila je njihova majka i tako dalje, mnogo je primera, ali je i dalje nejasno zašto je učinjeno toliko mnogo na salušanju svedoka i prikupljanju dokaza, kada mi danas imamo preciziranu optužnicu zasnovanu na odbrani jednog okrivljenog, koji kako Zakon kaže, može da se brani onako kako samtra da jhe u njegovom najboljem interesu. Ovaj okrivljeni dugo ćuti, zatim osipa paljbu po prvookrivljenom, a zatim to prvi čini i na glavnom pretresu i nastavlja da ispituje i „sslušava“ druge okrivljene i o temama koje ga se ni neposredno niti posredno dotiču, iako čak odbrana biva često sputavana da se drži optužnice i tačne tačke za koju branjenik odgovara.  Ovaj okrivljeni govori da je Devetak organizovao gledanje kasete u kući Bore Kesera i to ide direktno u optužnicu – iako je jasno da je sporna kaseta gledana u kući Ivice Frančiškovića, gde je bio smešten dobrovoljački odred, i da Ljuban Devetak tome nije prisustvovao, a o čemu je govorila i svedok Snežana Krizmanić. Niko osim trinaestookrivljenog nije potvrdio da je Ljuban Devetak rekao „e sada braćo vidite ko su vam neprijatelji“, pa ako mu se veruje za ova podstrekavanja 17. uveče, poverujte mu i da je napustio Lovas 14.10.1991. godine i da nikakvu kasetu nije ni gledao. Trinaestookrivljeni kaže da nije ni gledao kasetu, svi ostali okrivljeni takođe negiraju da su tom prilikom gledali bilo kakvu kasetu, a svedoka saslušanih na ovu okolnost nema. Stoga će biti da ovakvog jednog događaja nije ni bilo. Međutim, da li se ovakva jedna izjava, sve i da je učinjena, može smatrati umišljajnim podstrekavanjem lica da prema civilnim licima preduzimaju radnje nečovečnog postupanja i nanošenja povreda telesnog integriteta. I na kraju, svedoci oštećeni koji su bili u zadruzi u noći 17/18.10.1991. godine ne govore o Devetakui kao nekome ko je podstrekavao bilo koga na mučenje ili povredu telesnog integriteta, već o nekome ko je hteo i više meštana da izvede, ali mu to nije dozvoljeno. Svedok Emanuel Filić govori da je Ljuban došao kada je sa batinama bilo gotovo, odnosno da nije bio prisutan kada su meštane tukli njemu nepoznati ljudi. Josip Kuveždić govori da je zamolio da se izvini ostalima što nije mogao više ljudi da izvuče. Zašto tužilaštvo zanemaruje ove iskaze? Zašto su za tužioca imena Nikola i Bokser pod navodnicima, kao da ne znamo o kojim se svedocima radi.

 

Poštovani, zašto ne pođemo od elementarnih stvari: ko vrši obezbeđenje prostora dvorišta zemljoradničke zadruge u noći 17. I 18.10.1991. godine i šta je zadatak ljudi koji se unutra nalaze. To nisu ljudi kojima naređuje Ljuban Devetak čak ni po tužilačkim navodima, to su ljudi iz jedinica koje su 17.10.1991. godine došle u selo Lovas, koji su izvršili pretres meštana prilikom ulaska u prostor dvorištazadruge i koji su noć i sutrašnji dan proveli sa njima. Uloga Ljubana Devetaka u tom događaju bila je što je jedan broj ljudi izdvojio iz tog prostora i po rečima mnogih izdvojio bi i više ali mu nisu dozvolili. Nevažno je što jedni govore o 17. a drugi o 18. 10. 1991. godine, bila je noć, panika, niko od meštana na klupama na kojima su sedeli zasigurno nije zaspao i mogao da bude siguran da li se nešto dešava kasno noću ili rano ujutru i kada su videli Devetaka. Najvažnije je što niko u ovoj sudnici nije potvrdio tužiočeve navode da Devetak proziva civile koje nakon toga tuku.

 

Što se tiče ubistva Marina i Katarine Balić, tužilaštvo nije smelo da se osloni na iskaz Vikice Filić, koja je kontradiktorna i neprecizna do te mere da je apsolutno nejasno gde je, kada i od čije strane ova žena bila zadržana, kao i kada se dešava situacija sa Marinom i Katarinom Balić o kojoj govori. Pri tome naglašavamo da ona ne zna kome je prvookrivljeni navodno dao naredbu (navodno pre 18.10.1991. godine), ona nije bila u prostoriji zajedno sa okrivljenim, a svedok Snežana Krizmanić navodi da je ovaj bračni par videla u Mesnoj zajednici posle 17.10.1991. godine, a da svedoka Vikicu Filić u tom periodu u zgradi Mesne zajednice nije videla uopšte.

 

U odnosu na pokojnog Zvonka Martinovića smatramo da nema nijednog dokaza da je okrivljeni izdao naredbu sada pokojnima Aždaji i Kosti, kao i svedoku Nikoli Vukoviću da ovog ubiju, jer jedini živi pripadnik odreda „Dušan Silni“ kome je takva naredba navodno izdata o tome pred sudom ne govori, šta više, naglašava da nikakvu naredbu od prvookrivljenog nije dobio dok je bio u Lovasu. Opet se oslanjamo na odbranu trinaestookrivljenog, iako je recimo iz iskaza Đure Filića jasno da je Zvonko Martinović čovek koji je radio na raspoređivanju ljudi prilikom obavljanja seoskih poslova, pa se može posmatrati i kao neko ko je od poverenja i značaja za zadrugu; svedok Emanuel Filić kaže da su Zvonka Martinovića odveli policajci, navodno vojna policija, i ubili ga. Svedok Josip Petković govori da je Zvonka Martinovića video u kući Ivice Frasnciškovića u dvanaestom mesecu 1991. godine kada je i sam bio mučen u ovoj kući od strane Belih orlova, što takođe potvrđuje da tužiočevi navodi u vezi sa stradanjem ovog lica nisu tačni.

 

Koji stepen poznanstva, poverenja i međusobnog razumevanja tužilac pretpostavlja između prvookrivljenog i „Aždaje“, „Koste“ i „Nikole“, jer navodno na pitanje šta da urade sa ovim licem, devetak naređuje „Ono što treba“. Ova lica, čak i po viđenju tužilaštva, ovakve naredbe od okrivljenog u drugim situacijama nisu dobijala, jer bi, verujemo našle mesto u ovoj optužnici. Kako onda tužilac tvrdi da kada Ljuban navodno kaže „Ono što treba“ to nedvosmisleno znači da ovo lice treba da se ubije. I kada navodno po tužilačkim navodima kaže da se neko „skloni i prikrije“ to takođe znači nedvosmisleno da se neko ubije. Pa elementarno je, ako govorimo o ovako teškim radnjama kao što su naredbe za ubistvo civila da imamo malo ozbiljnije potkrepljene tužilačke tvrdnje. Da li je neko nešto čuo, pretpostavio, posledično zaključio o nečijem razgovoru, zaista ne mogu biti dokazi za postojanje naredbe da se krivično delo i učini, i nadamo se da će i veće u tom pravcu ceniti sve izvedene dokaze i odbrane okrivljenih.

 

Dolazimo i do stradanja 18 meštana Lovasa za koje tužilaštvo tvrdi da su stradali jer je prvookrivljeni tako naredio. Zatvoreni civili u podrumu Mesne zajednice nisu u bilo kakavoj nadležnosti prvookrivljenog. Na čelu Mesne zajednice je Đuro Prodanović koji nažalost nije saslušan u ovom postupku, niti bilo kada u bilo kom postupku, iako je ogroman broj svedoka i okrivljenih govorio o njemu. Dalje, zadržavanju meštana i stanju u zatvoru pisani trag imamo jedino u beležnici okrivljenog Dimitrijevića koji navodi na primer „zatvrorenike u partizane“, „javljao se Ljuba iz zatvora“, a istovremeno je i smešten sve vreme svog dolaska u zgradi Mesne zajednice.

 

Dalje, okrivljeni Perić u svojoj odbrani navodi da je jedan od zadataka koje je dobio 17.10.1991. godine kada je došao u Lovas bio da preuzme zatvor. Poštovano veće, zaista se nadamo da je više nego jasno da Ljuba Jelić nije nikakav hunamitarac iz Kraljeva, već da je imao itekako aktivnu ulogu u zadržavanju meštana Lovasa. O njemu kao nekom ko se stara o zatvoru govore i okrivljeni i svedoci. Tužilaštvo zaista jeste izabralo da on bude svedok u ovom postupku, ali zato mi možemo da kažemo o njegovoj ulozi i razlozima zašto odgovornost za ono za šta je u selu bio zadužen prebacuje na druge. Njegova tvrdnja da je pravljen bilo kakakv spisak za likvidaciju je u najmanju ruku neozbiljna. Šta više, ovaj svedok to i ne tvrdi u odnosu na prvookrivljenog, a na kokretno pitanje odgovara „ja nikada nisam rekao da je to spisak za likvidaciju“ kao i da ne zna koja su imena koja su se nalazila na tom spisku, misli da su većinom hrvatska. I na kraju, u svom nesaglasju da li je lica koja su naknadno pronađena mrtva iz zatvora izveo Ljuba Jelić, Stupar, Nikolaidis ili Petronije, pri čemu niko od njih ne tvrdi da je i video trenutak kada su ova lica lišena života, tužilaštvo nastoji da dokaže da je naredbu „da se sklone i prikriju“ koja nedvosmisleno po tužiocu podrazumeva da se ubiju, izdaje Devetak. Ako odnos sa ovim okrivljenima nije bio blagonaklon i od poverenja, i ako je Devetak zaista imao nameru da tako nešto i naredi, ne možemo prihvatiti da on to čini izdavanjem naredbe onome ko ga i inače ne sluša (da podsetimo na slučaj Snežane Krizmanič) ili na neki potpuno nejasan način, jer okrivljeni Stevanović objašnjava da uopšte nije znao šta to znači da se lica sklone, i da on ne zna da li treba da ih vodi u ambulantu ili u Šid ili već na neko treće mesto.

 

Na kraju, okrivljeni koji su govorili o ovom događaju na kraju pretresa su promenili navode u delu da se to dešava 19.10.1991. godine i dalje jedini zna štase desilo sa licima koja su bila zadržavana u podrumu, a to pravda redovnim svakodnevnim pretresom kapelice na groblju.

 

Poštovano veće, smatram da se sa ovako ozbiljnim pitanjima i temama mora ozbiljno i odnositi, i ne dozvoliti da se poseban položaj koji je neki od okrivljenih uživao u ovom postupku i snabdevao navodnim podacima, zatrpavao insinuacijama, ispoljavao mržnju i neprijateljstvo u svakoj mogućoj situaciji prema prvookrivljenom, bude i dokaz za ovako teške optužbe. Opet ističemo da je bilo neophodno uraditi veštačenje uzroka smrti svakog od ovih lica, kako bi utvrdili kako su, kada i pod kojim okolnostima stradali, i tako proverili ono što se optuženom stavlja na teret.

 

Na kraju dolazimo i do nečovečnog postupanja koje se ogleda u tome što su Dimitrijević i Devetak odlučili a potom naredili da se prema civilnom stanovništvu vrše nečovečna postupanja.

 

Najpre, Dimitrijević je u to vreme najviši po činu oficir u selu i nemoguće je da bilo kakavu odluku donosi zajedno sa prvookrivljenim. Princip jednostarešinstva nedvosmisleno ne dozvoljava da o jednoj akciji vojnog tipa, kakva je bila ona u kojoj učestvuju jedinice PDO, odlučuje više lica. Još važnije, Dimitrijević u svojoj beležnici piše, a zatim na glavnom pretresu pojašnjava da je naglasio da se za akciju ne govori Devetaku. Zašto tužilaštvo ovo ignoriše.

 

Devetak je čak po tvrdnjama tužilaštva mogao da zna za postavljanje minskih polja od strane 2.pgmbr pa je zajedno sa Dimitirjevićem odlučio da se civili vode kao živi štit. Najupečatljiviji dan iz perioda koji optužnica obuhvata je verovatno 18.10.1991. godine. Zato je bilo potrebno da sud dozvoli da se izvedu svi dokazi koji bi do kraja rasvetlili događanja na polju deteline.

 

Ko je znao za postavljene mine od strane 2.pgmbr? Po rečima Savkovića isto je saopšteno Veljoviću, koji doduše ove navode negira na glavnom pretresu.

Zašto sud nije dozvolio da veštak da jasne koordinate na vojnoj karti gde se minska polja ili grupe mina postavljene od strane 2.pgmbr nalaze u odnosu na kretanje kolone 18.10.1991. godine? Zaista je neprihvatljivo da u ovako  ozbiljnom postupku veštak vojne struke koristi skicu nacrtanu rukom Palijana, koju sud čak nije dozvoljavao da se koristi kao dokaz u ovom postupku, i na osnovu nje utvrđuje kretanje kolone i položaj mesta gde se nesreća desila.

 

U vezi sa tim je i pitanje da li je na prostoru gde se nezgoda dogodila bilo minskoeksplozivnih naprava i drugih oružanih strana, jer nedvosmisleno iz Karte razminiranja koja se nalazi u spisima predmeta, a koju jedinu nekim čudom vojni veštak nije pogledao, jasno je da je upravo na toj lokaciji bilo minskoeksplozivnih prepreka hrvatskih oružanih snaga. Zašto nije dozvoljeno da se utvrdi čije su mine bile postavljene na mestu gde se nesreća dogodila, a samim tim da li je uopšte bilo reči o bilo kakvom minskom polju za koje je okrivljeni na bilo koji način objektivno mogao da zna da postoji.

 

I na kraju, zašto nije utvrđen uzrok smrti svakog od stradalih lica, kada je više nego jasno da nalazi Ante Blažanovića ne odgovaraju dokumentaciji sačinjenoj 1997. godine prilikom ekshumacije, na šta je odbrana prigovorila i dala predlog da se izvede dokaz u tom pravcu. 

 

 

Ovako, tužilaštvo daje jednu golu konstrukciju kako bi prvookrivljenog  uvuklo i u događaj od 18.10.1991. godine, sa kojim nema nikakve veze i na koji nije mogao da utiče, tim pre što za planiranu akciju nije ni znao po tvrdnjama ostalih okrivljenih i svedoka. Smatramo da sud ne može ignorisati elementarna pravila koja govore o jednostarešinstvu u sprovodđenju vojnih akcija, što je ovo svakako bilo, te da prvookrivljeni nije mogao da utiče na kretanje kolone i bilo kakvu tragediju koja se dogodila. Nijedno od lica koje je tog dana bilo u koloni nije navelo da mu je okrivljeni naredio da vodi civile kao živi štit. Ovde tužilaštvo, opet sigurni smo, vrlo svesno previđa još jednu grupu lica osim pripadnika Dušana Silnog i PDO Valjevo koji su tog dana aktivni i uzimaju značajno učešće u kretanju ove kolone. Radi se o nekakvoj grupi dobrovoljaca koje smo prepoznali po „prskanim“ uniformama za specijalne operacije, tzv „pacovi“, vrlo hrabri odlučni i moćni u kritičnom periodu, ovde samo svedoci, ali i kao o takvima ne može se a ne reći ništa jer ostaje otvoreno pitanje kome oni pripadaju i ko je njima izdao naređenje za kretanje i vođenje civila?

 

Dalje, svedok Ilija Kresojević kao meštanin koji je po tvrdnji tužioca po nalogu prvookrivljenog bio vodič ove kolone, nije smeo biti zaklet kao svedok u ovom postupku, budući da  je sudu poznato da se protiv ovog lica vodi krivični postupak pred sudom RH za isto ovo delo. Drugi vodič Milan Rendulić, nije saslušan u ovom postupku. Stoga ove tvrdnje tužilaca ostaju bez dokaza izvedenim pred ovim sudom.

 

Mi ne znamo ko je nekolicina pripadnika Dušana Silnog kojoj Devetak izdaje naredbu, a ni po rečima dobrovoljaca koji su 18.10.1991. godine bili deo kolone koja se kretala ka detelini nikakvu naredbu nisu dobili od Devetaka. Doduše, i po tužiocu oni dobijaju naredbe od neidentifikovanog nalogodavca iz sastava jedne od oružanih grupa, a to sve u toj meri udaljava okrivljenog Devetaka od čitavog događaja i bilo kakve odgovornosti za delo koje mu se stavlja na teret. Najpre Devetak sam realizuje navodno svoje naređenje, potom ne znamo kome izdaje naredbu za kretanje u pravcu za koje objektivno ne može da zna šta se nalazi, a onda imamo i neidentifikovanog nalogodavca koji dalje koristi „živi štit“ za razminiranje. Smatramo da ovako postavljena tačka optužnice zaista ne može da opstane i da razumemo problem tužioca da „glavni“ mora da bude umešan u situaciju na „minskom polju“ i da se to pokušava preko neimenovanih, neidentifikovanih i nekih nepoznatih iz neke od oružanih grupa, ali to jednostavno prkosi načelima Zkp-a i smatramo da ove tvrdnje tužilaštva nisu i dokazane u ovom postupku. Da podsetimo da je okrivljeni nakon tragičnog događaja jedini angažovao lice koje je ukazalo pomoć ranjenima, nije bio obuhvaćen krivičnim postupkom, doduše naprasno arhiviranim 1992. godine povodom ovog događaja, i nije bio niti zadržan niti proteran iz Lovasa nakon ove tragedije.

 

Poštovano veće, ma koliko mi danas bili svesni činjenice da ovaj postupak malo ko zove postupkom za dešavanja u Lovasu, već se razvio jedan izraz prisutan i u javnosti i u medijima „protiv Ljubana Devetaka i drugih“, nadamo se da će ovaj sud pokazati ozbiljnost i suočiti se sa činjenicom da nije dovoljno čuti od pojedinih da je neko bio glavni, iako ga niste ni sreli, pa da to bude dovoljno za osudu; nadamo se da ćete imati u vidu i vaše i komentare tužioca kada su nam svedočili oficiri bivše JNA – kada ih sami pitate od čega boluju (Lončar), da govore kao da nisu bili u Lovasu, ili da je nama nerazumljivo, ali njihovo je pravo da kažu (Veljović). Nije njihovo pravo bilo da kažu već da govore istinu. Zaista se nadamo da sud neće, uprkos činjenici da je nesporno utvrđeno da je 2. pgmbr imala svoje jedinice u mestu i svoje oficire, sve same stručnjake i koordinatore, da prihvati da je jedan Ljuban Devetak mogao biti iznad bilo kog od njih. Ne zaboravimo da sam tužilac kaže da iako je formalno dobrovoljačka grupa ušla u sastav JNA, faktički niko je nije mogao staviti pod kontrolu, ali ta grupa je prisutna sa svojim komandantima na terenu. Ne mogu se sva zla koja su se desila u Lovasu pripisati Devetaku. Možda je najlakše, ali je pogrešno.

 

Od utvrdjivanja istine u ovom predmetu zavise sudbine ovih ljudi koji sede na optuženičkoj klupi i sudbine njihovih porodica. Na pravu istinu o stradanju svojih najmilijih imaju i porodice onih koji su ubijeni u dešavanjima na koja se optužnica odnosi. Greh će biti prema svima njima, ako pravi krivci ostanu nekažnjeni, a nevini ljudi budu kažnjeni, ili se običnim izvršiocima pripišu neke više uloge od onih koje su stvarno imali. -



Ko je Ljuban Devetak i pre i posle ovih događaja: porodičan čovek, neosuđivan, danas u zrelim godinama, slabog zdravstvenog stanja koje je pogoršano usled dugotrajnog pritvora u ovom postupku.

 

Zato smatramo da je jedina ispravna odluka koju ovo veće može da donese oslobađajuća presuda u odnosu na prvookrivljenog, jer smatramo da tužilac nije izveo dokaze kojima bi potvrdio navode precizirane optužnice od 28.12.2011. godine.

 

 

 

  

 

Sunday the 19th.
Copyright 2013

©